Fernwhisper

Zlatne bukve rone svoje umiruće lišće, kao da im je olakšanje pustiti ga da padne. Šuma što bledi šušti i uzdiše i prostire blistav ćilim u svom bolu. Gazim preko ćilibarskog šumskog tla i mislim na ono što prosto nisam mogao zadržati. Nagnuta stabla predaju sve što su nosila i dostojanstveno izručuju svoje zlato.

Lišaj širi svoje strpljenje po kamenu, nemo pismo ispisano u studeni. Ne traži ništa, buja sasvim sam na stenovitoj površi, miran i tih. Gledam ga kako polako raste u mrazu, tiho stvorenje vezano za drevnu stenu. Pre nego što su puzeća stoleća zaokupila svet, naučio je da živi izvan užurbanog sata.

Tamo gde široke reke gube siguran tok i slani okeani dočekuju hitru struju, hodam muljevitim rubom plime da skupljam krhotine slomljenog sna. Komad užeta, rascepljena drvena greda, voda razvrstava svoje blago po pesku. Nosim teški kaput kraj matice da vidim šta odbačeno leži na kopnu. Tihi mir sleže se između obala, međuprostor između soli i slatkog. Baš ovde okean otvara svoja vrata i ostavlja blagi oslonac kraj mojih nogu.

Stajati pod borom što se blago njiše, koji je dodirnuo nebo pre trista leta, znači osetiti da je ljudski život dobar ako mu se da prostor i tiho mesto da raste. Drvo je samo stajalo i pilo kišu. Polažem drhtavu ruku na njegovu koru i kroz bol osećam živo sidro što seže duboko u mirisnu tamu.

Koračam blatnjavim rukavcima močvare, beležim svaki šušanj trske. Teška voda ogleda nebeski svod i teče kud god je drevne struje vode. Ovaj prosti rad vraća mi nemirni um, strpljenje koje je svakodnevica izbrisala. Baruština nadživljuje straže čovečanstva, ravnodušna prema našoj očajnoj, šupljoj žurbi. Sklapam beležnicu dok sunce zalazi, čaplja gazi u plavet što bledi. Odbacujem grozničave brige grada i nalazim mesto gde je samoća istinska.