Ashveil

Palim mostove samo da osetim sjaj, jer me zadimljene ruševine greju. Skerletni plamen potvrđuje ono što moram znati: da je nešto istinsko postojalo u oluji. Gledam kako teška greda puca i pada i kažem svom srcu: vrelina je bila stvarna. Bar je plamteća vatra uzela sve, bar pepeo što pada mogu da osetim. Oprosti mi nemirnu žudnju za varnicom; palim šibicu da oteram mrak.

Ti si varnica na mojoj krhkoj kosti, zapretani žar što se hrani tamom. Goreo sam kraj tebe, nem i neznan, plamteća šuma nikla iz varnice. Ali sad odlaziš, i toplota bledi, hladim se u pepeo na rešetki ognjišta. Pružam opečene prste susnežici i gledam kako umiruća uspomena jenjava.

Dugo pošto se plamen preda pepelu, grimizni sjaj tinja u noći. Pritiskam dlan uz poslednji blesak i držim se za to tvrdoglavo svetlo što gasne.

Vatra u noći traži papir, drvene tričarije što se suše u hodniku. Gladna je fotografija tako sjajnih i skida bršljan što se penje uza zid. Ja sam tek senka požara, šuplja ljuštura ugljena, suva i mrtva. Pogledaš li pažljivo kroz dimnu izmaglicu, naći ćeš duhove svega što smo rekli.

Čuvao sam sitne komadiće koje si zaboravila: kartu za metro, šibice iz bara. Ti mali zalozi svezani u čvor počivaju kraj mog sećanja, odškrinuti. Dovoljan je jedan dah da varnica plane, ne nosim zlobu, samo krhku tugu. Čujem tihi šapat tvog imena i planem kao jesenji grimizni list.